Inspirisan tekstom Istoka Pavlovića „Čekači posla“, kao i mnogim blog postovima i komentarima čitalaca koji su se na ovu temu pojavili u poslednjih nekoliko dana, odlučio sam da dam svoje viđenje ove teme. Govoriću iz ličnog primera, jer smatram da sam stekao dovoljno poslovnog iskustva, ali sam se tokom rada susretao sa mnogobrojnim primerima drugih ljudi, kolega, kandidata za razne poslove…
Za početak, moram da naglasim da u Srbiji ima dosta „čekača posla“ koji smatraju da ne mogu (ili ne žele) da rade određene poslove. Tako gube priliku da steknu kakvo – takvo iskustvo i da upoznaju ljude koji bi možda prepoznali kvalitete i talenat koju poseduju. Ukoliko bismo stvari posmatrali malo šire, shvatili bismo da, npr. posao u trafici na šalteru (iako na prvi pogled ne pruža značajno iskustvo i veštine) ima nekoliko prednosti: stvaranje radnih navika, razvijanje komunikacije i iskustvo.
Kvaliteti nisu tu da bi ih neko primetio, treba ih na pravi način predstaviti i biti proaktivan u traženju prilike za isticanje svojih kvaliteta!
Problem je što u Srbiji veliki broj ljudi traži posao, na svim nivoima, operativnim, upravljačkim, izvođačkim i slično. Ukoliko ste dovoljno uporni i ŽELITE da radite, nemojte se stideti da se prihvatite bilo kakvog posla, ne možete ništa izgubiti, možete samo biti na dobitku. Ja sam počeo da radim rano, imao sam priliku da krenem od početka i upoznam se sa svim nivoima posla. Imao sam (kao i dan danas) želju da napredujem, učim, kada vidim nešto što mi se svidi, razmatram kako to mogu da primenim i na svom radnom mestu. Zacrtao sam cilj kome sam stremio, a potom sam ga i ostvario, počeo sam od jednog lokala, a napornim radom i konstantnim učenjem proširio sam delatnost svoje kompanije.
Kada su u pitanju razgovori za posao (iz ugla nekoga ko je vodio i prisustvovao velikom broju ovakvih razgovora), uvek obratim pažnju na iskustvo, iskazanu želju za poslom i razloge zašto kanditat želi da radi. Bitan je i stav koji kandidat zauzme na razgovoru, a iz toga se lako može zaljučiti da li neko ima inicijativu, kakve su karakteristike i sl.
Moj savet svima koji traže/čekaju posao jeste:
- Upoznajte sebe, svoje kvalitete, karakteristike
- Napišite koje su Vam želje i koji su Vam ciljevi
- Ukoliko je potrebno, počnite od nule
- Tražite načine da unapredite posao, nebitno gde i šta radite
- Predlažite ideje uvek vođeni činjenicom da NE POSTOJI LOŠA/GLUPA IDEJA (od svake zamisli se može nešto napraviti)
Повратни пинг: Da li je toliko teško danas očekivati samostalnost i preduzetnički duh? | Dragan Varagic
Mladi ljudi strepe da će ih posao u npr. trafici iznuriti, ugasiti, obezličiti. Dok si student, lakše ti pada da pristaješ na štošta i da to posmatraš kao iskustvo, ali kasnije je već nekako teže. Jer mladi misle: “Okej, SAD imam 25 godina, i nikada ih više neću imati, i zašto sam se do đavola školovao ako svoje najbolje dane treba da trošim u trafici?” Bude im krivo, i naravno da nakon desetak propalih intervjua počnu da pljuju po sistemu i državi. Naročito oni koji nisu morali da rade tokom studija, za njih je šok naročito velik, i oni u svemu tome teže plivaju. A ne možemo ih kriviti što nisu morali da rade po trafikama, kafićima i drugim ne naročito primamljivim mestima. Pa roditelji su samo hteli da ih zaštite, dokle god mogu… I time su im činili medveđu uslugu.
Verujem da i od najobičnijeg posla može da se napravi čarolija, ali samo ako je čovek čarolijama sklon
U principu, ljudi nisu skloni čarolijama. Ljudi hoće pristojnu platu, posao za koji su se školovali i miran san. I to stvarno nije mnogo što traže, ali u ovoj zemlji jeste teško dostižno.
Повратни пинг: Da li je toliko teško danas očekivati samostalnost i preduzetnički duh?
Повратни пинг: Inspirativni govor Nika Vujičića u Novom Sadu | Saša Marčeta